Bogovi Starih Slovena

Bogovi starih Slovena

    Slovenske bogove jako je teško klasifikovati. Njihove funkcije često se mešaju, a sama njihova priroda je neizdiferencirana. Zbog toga nije moguće slediti neku od matrica kojom se najčešće sistematizuju mitologije ostalih naroda, kao što je recimo astrološka matrica ili matrica kabalističkog Drveta života. Zato smo bogove Slovena klasifikovalina dva načina, kao one tradicionalne i kao one netradicionalne. Da bi podela bila preciznija tradicionlane smo podelili na Kijevski i Polapski panteon, kao i na bogove koji su se obožavali na drugim teritorijama. Kijevski panteon je, naravno vezan za Istočne Slovene, a polabski je bio vezan za Slovene koji su živeli između reke Odre i Labe, dok je njihova granica na severu bila Baltičko more. Polapski panteon, međutim, obuhvata mnogo širu teritoriju na kojoj su živela mnoga plemena kao što su Polabljani, Obotri i mnogi drugi. U netradicionalna božanstva spadaju pretežno božanstva slovenskog vedizma, neopaganskog pokreta koji je zasnovan na knjigama Aleksandra Asova i Jurija Miroljubova. Međutim, u netradicionalne bogove stvaili smo i one čija je tradicionalnost diskutabilna, odnosno, za koje se ne može sa sigurnošću tvrditi da su slovenskog porekla.
Postoji mnogo načina na koje se mogu klasifikovati božanstva slovenske mitologije. Osim klasične, geografke podele može se izvšriti i podela po tradicionalnosti, odnosno, autentičnosti slovenskih božanstava. Potreba za ovakvom podelom ukazala se nedugo posle nastanka slovensko-vedskog neopaganskog pokreta čiju su rodonačelnici Jurij Miroljubov i Aleksandar Asov. Ako uzmemo u obzir podelu po tradicionalnosti, odnosno autentičnosti, slovenske bogove možemo podeliti u tri osnovne grupe. U prvu grupu spadaju ona božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da su deo slovenske verske tradicije tj. da su to bogovi koji su imali svoje hramove, sveštenike i poštovaoce. U ovu grupu, spadali bi, recimo, Veles, Svetovid, Radgost i ostali bogovi koje možemo nazvati tradicionalnim božanstvima. U drugu grupu spadaju bogovi čije je slovensko poreklo diskutabilno i bogovi  za koje se postavlja pitanje da li su božanstva po sebi ili su njihova imena zapravo samo drugi nazivi već postojećih božanstava. Ovoj grupi mogli bi da pripadaju Horz, Devana, Zizileja (čije je ime, najverovatnije samo jedno od imena boginje Žive) itd. Poslednja, treća grupa obuhvatala bi božanstva za koja sa sigurnošću možemo tvrditi da nisu izvorno slovenska već da su preuzeta iz nekog drugog religijskog sistema. Iako imena ovih entita postoje u različitim varijacijama i u slovenskom jeziku, nemamo nikakve materijalne dokaze da su Sloveni obožavali ova božanstva. U treću grupu, dakle, spadaju božanstva slovenskog vedizma, pokreta o kome je već bilo reči u uvodnom izlaganju. Božanstva koja su na ovaj način postala deo slovenske mitologije svoje poreklo imaju u Rig vedi i ostalim svetim indijskim spisima. Krišnji, Višnji i Mater Sva samo su neki od bogova koji su svoje mesto našli u neopaganskom sistemu slovenskog vedizma. Između ostalih, tu je i Indra, koga ćemo ovom prilikom pažljivije proučiti.Za kraj smo ostavili božanstva koja se samo uzgredno spominju u izvorima o staroj slovenskoj religiji. 

Paganizam

To je stara religija, čiji koreni dosežu do pre 20.000 godina. Naši preci su bili pagani. Postojalo je mnogo vrsta, u raznim delovima sveta, a i vremenom je dolazilo do razlika u verovanjima, do stvaranja novih formi. Uopšteno rečeno, to je religija poštovanja prirode, slavljenja majke Zemlje, promena na njoj, ravnodnevnica, kratkodnevnica, smena godišnjih doba, zatim slavljenje faza Meseca i uopšte cele prirode. Mi smo deo nje, a ona nam je dala život.

Veruje se u mnoge boginje i bogove, neki narodi su ih zamišljali u ljudskom obliku, neki videli kao sile prirode. To je politeistički paganizam. Međutim postoji i monoteistički paganizam (dosta ređi, većina pagana su mnogobošci), primer je Santeria, afrička forma koja slavi Boga Orishu. Oni, ubijaju životinje i prinose ih kao žrtve Orishi. (Bilo je tračeva da je Jennifer Lopez vernica Santerie).U većini paganskih tradicija se ne prinose žrtve.Za paganizam je važno pomenuti da nema nikakve dogme. Nema nikakve svete knjige, jer to pišu obični ljudi. 


Sve do pojave Judaizma i Hrišćanstva ljudi su bili pagani. Hrišćani veruju u ono što piše u Svetom pismu, novom zavetu Biblije, koja je najvećim delom inspirisana paganskim mitovima. Čuvena priča o potopu na Zemlji se pojavljuje u epu o Gilgamešu, delu mnogo starijem od Biblije, delu napisanom pre oko 38.000 godina. Priča je identična, jedino je promenjen broj dana (u Gilgamešu 40,u Bibliji 7), kao i imena glavnih junaka. Priča o Isusu neverovatno podseća na priču o bogu Mitri. Gotovo svi „hrišćanski” praznici su paganski, uključujući Božic i Badnje veče. To je bio dan kad je rođen bog Mitra. Slava je bio veliki paganski praznik, pa je to i ostao. Srbi još uvek slave slavu – ostatak slovenskog paganizma. Većina „hrišćanskih” priča su paganske. Jedino su imena likova promenjena, što piše u svakoj ozbiljnijoj knjizi o našoj književnosti. 


U Rimu je u III veku došlo do masovnog pokrštavanja, pošto je nova religija više odgovarala politici. Držala je ljude pokornim, nije robove pozivala na ustanak „jer njih čeka večno, nebesko carstvo”, tako je najviše doprinela očuvanju ropstva. Osim toga, crkva je oduvek bila moćna institucija, sa velikim uticajem. Preko nje je oduvek država imala veću vlast, pošto je crkva bila na strani vladara, naravno zato što ju je on bogato nagrađivao, kupovao otkup grehova i slično. 


Srbija se pokrstila u IX veku, a Hrvatska i Slovenija u VIII veku. Često su se javljali otpori prema novoj veri. U Sloveniji je izbio ustanak,koji je surovo ugušen. 
Kasnije, pošto se crkva bojala slabljenja svoje moći, došlo je do velikih progona svih koji nisu Hrišćani. Kako bi uverili druge da rade pravu stvar, proglasili su pagane (tu se podrazumevaju i veštice, pošto je to jedna od formi paganizma) satanistima. Tačnije, optuzili su ih za obožavanje đavola, tvrdili da veštice orgijaju sa Nečastivim i da noću lete na metli, pošto su se premazale posebnim uljem. Đavo bi im navodno utisnuo i pečat, pa na tom mestu one nisu ništa osećale. Zato je karolička crkva pokrenula postupak protiv veštica i „veštica” (samo 3% spaljenih i udavljenih su zaista bili pagani). Pravi razlog za Inkviziciju je bila moć i sticanje novca, pošto ako se za nekog otkrije da je jeretik, crkva bi mu oduzela imovinu, kao i njegovim rođacima, a sve bi prisvojila. Ljudi su spaljivani i davljeni, jer tako ne bi bila prolivana krv, što je greh. Dominikanski inkvizitori su, kao organ katoličke crkve, spaljivali uglavnom žene. Žene su povodljive, pa ih đavo lako može prevariti. To je bilo ludo doba; svako je svakog optuživao. Pojavi se neka lepa žena, druge polude od ljubomore, pa je optuže da je veštica. Zatim sledi okrutan proces „priznavanja krivice”. Prvo bi boli žene iglama po telu, kako bi pronašli mesto gde ne osećaju bol – gde ih je đavo dirao. Zatim su ih mučili na razne načine, sve dok iznemogle ne bi „priznale”. Onda bi ih spalili i oduzeli svu njihovu imovinu. Ukoliko bi se nagađalo da je neko, ko je već mrtav, bio jeretik – taj bi se iskopao, spalio, a imovina mu je bila oduzimana. A ako se pokaže da su žrtve nevine (retko), onda bi one morale da plate svu hranu i piće, koju su pojele i popile. A pošto su u tamnicama bile više godina, dešavalo se da neka ne može platiti. Onda ih ne bi oslobodili. Veštice su bile žene, povezane sa prirodom. Spaljivali su žene, koje su pomagale pri porođaju, jer je to greh. Eva je kriva za sve zlo na ovom svetu, a žene to moraju platiti. Zato im se bol ne sme olakšati. 


Papa je blagoslovio knjigu Malleus Malifacium (Malj veštica),u kojoj piše kako mučiti veštice. Osim veštica i templari su ubijani, zbog poštovanja Bafometove glave, za koju su Hrišćani tvrdili da predstavlja satanu. Templari su bili hramovnici, odnosno čuvari Isusovog groba. Oni su se izdavali za Hrišćane, iako su mnogi tvrdili da oni to nisu bili. Navodno su došli do dokumenata, koji su prikazivali Isusa u potpuno drugačijem svetlu od opšte poznatog (tačnije, upravo onakvim kakav je opisan u Da Vinčijevom kodu).Oni su verovali da u Isusovom grobu moraju biti još neki dokumenti, pa su se izdavali za Hrišćane, da bi se približili grobu i bez opasnosti istraživali. 


Međutim, uprkos surovoj Inkviziciji, pagani nisu iskorenjeni. Iako su paganski hramovi uništeni, a na tim mestima izgradjeni hrišćanski, mnoga dokumenta unistena, usmenim putem učenje je očuvano. Tajno je prenošeno, a paganski rituali praktikovani. Krajem XIX veka pojavljuju se prve knjige o paganizmu, tačnije skupljeni podaci od osoba iz vekovnih veštičjih porodica.U XX veku se to sve pojačalo, vera je proširena. Zatim je Gerald Gardner osnovao novu religiju Wicca (stara reč za vešticu). Danas postoji mnogo forma Wicce. Većina Pagana (50-60 %) su Wiccani.